Simptomi nedostatka i suviška magnezijuma

Simptomi nedostatka i suviška magnezijuma

U slučaju da se preko korena ne usvaja dovoljna količina magnezijuma dolazi do njegovog premeštanja iz starijih organa, pre svega listova u mlađe rastuće vegetativne i generativne organe. Otuda je u uslovima nedostatka magnezijuma njegov sadržaj manji u starijim nego u mlađim listovima, a pri dobroj obezbeđenosti biljaka je obrnuto. Stoga se nedostaci magenzijuma najpre uočavaju  na starijim listovima. Smatra se da je optimalna koncentracija magnezijuma za neometan rast i razviće biljaka između 1,5 i 3,5 mg/g suve materije, dok se simptomi njegovog nedostatka i hloroza javljaju pri sadržaju magnezijuma u suvoj materiji listova pri manjoj koncentraciji od 1 do 2 mg/g. Pri nedostatku magnezijuma dolazi do razgradnje molekula hlorofila, smanjenja njegove koncentracije i time dolazi do pojave hloroze, prvo na vršnom delu liske i između lisnih nerava. Znaci nedostatka magnezijuma se često javljaju kod jednogodišnjih useva u vidu oaza i to  obično u proleće. Na tim mestima usporen je rast i razviće useva, što ima za posledicu kasnije sazrevanje. Kako nedostataak tako i suvišak magnezijuma može da izaziva morfološke, anatomske i fiziološko  - biohemijske promene u biljkama. Nedostatak magnezijuma je intenzivnije proučavan od njegovog suviška. Smatra se da magnezijum deluje toksično ako je njegov sadržaj u suvoj materiji veći od 1,0 do 1,5. Simotomi toksičnog dejstva suviška magnezijuma su teško uočljivi, osim ako njegova koncentracija u biljkama prelazi 60 mM. Suvišak magnezijuma se u prirodi retko javlja. Kod monokotiledonih biljaka u uslovima suviška magnezijuma najmlađi listovi su uvijeni, ostaju u lisnom rukavcu. Uvijeni listovi, nalik na igle odumiru i opadaju. Na listovima se mogu javiti nekrotične pege. Za razliku od simptoma nedostatka magnezijuma, znaci njegovog suviška su manje specifični, zbog čega se na osnovu spoljašnjeg izgleda biljaka ne može pouzdano utvrditi. Neophodna je hemijska analiza biljaka. Uočeno je da postoji razlika u tolerantnosti prema visokim koncentracijama magnezijuma među biljnim vrstama i genotipovima. Većina povrtarskih vrsta odlikuje se većom potrebom za magnezijumom. Smatra se da je na srednje obezbeđenim zemljištima magnezijumom potrebno primeniti magnezijum, pošto se samo na taj način može obezbediti optimalna ishrana povrća ovim elementom. Povrtarske vrste se odlikuju većom potrebom za mineralnim materijama, naročito pri njihovoj intenzivnoj proizvodnji, zbog čega se smatra da efekat primene magnezijuma dolazi do izražaja samo pri optimalnoj obezbeđenosti povrća hranivima. Oblik u kojem se magnezijum primenjuje može da bude takođe od značaja.