Istorija upotrebe kukuruza

Većina knjiga i rasprava o kukuruzu počinje pričom, kako je Kolumbo, kada se iskrcao na Kubu, 5. novembra 1492. godine, poslao dva člana ekspedicije da izvide unutrašnjost ostrva. Kada su se oni vratili pokazali su Kolumbu krupna zrna koja su od domorodaca dobili saopštavajući: „ da se ova zrna mahiz zovu, koja se kuvaju ili peku pa se jedu ili se osušeno upotrebljava za brašno“. Gostoprimljivi domaćini karibskih ostrva nudili su došljacima neobična jela čiji je ukus Kolumbu i njegovim saputnicima bio potpuno nepoznat. Kada su gestovima i znacima tražili objašnjenje od čega su ta ukusna jela, domaćini su im pokazali na visoke i moćne biljke koje okružuju selo i rasprostiru se od obale prema dubini ostrva. Tada su došljaci prvi put čuli reč „mehiz“.

U šumama Južnog Meksika, blizu Gvatemale, živi još i danas staro pleme Maja na čijem jeziku mahiz znači „zrno života“. U početku su botaničari Starog sveta posmatrali kukuruz kao retko baštensko bilje. Prvi odgajivači kukuruza zadovoljavali su se kuvanim klipovima, a stablima zagrevali stanove. Postepeno, upoznavajući se sa kukuruzom, narodi iz Strog sveta promenili su mišljenje „o svetoj biljci“. Počeli su je gajiti na poljima. Suvo zrno kukuruza priznali su ne samo kao krmni izvor već i kao prehrambeni proizvod, naročito pri porastu tražnje hleba. Za nekih 40-50 godina posle povratka prvih Kolumbovih brodova iz „Zapadne Indije“ kukuruz se rasprostirao daleko iza Pirineja. Sredinom XVI veka izborio je istaknuto mesto među drugim poljoprivrednim kulturama. Stari svet je iznenadila neviđena stabilnost prinosa u odsnosu na pšenicu. Određenu ulogu u tome je igrala i činjenica da su Kolumbovi brodovi pristali kod obala Amerike gde su gajene relativno rane forme tvrdunaca. Španski i italijanski brodovi su sa novim vrednim tovarom plovili su vodama Sredozemlja i Crnog mora. Kukuruz je dospeo na Balkan, u Tursku i na Kavkaz.