ZELENIŠNO ĐUBRENJE

Zelenišno đubrenje ili sideracija predstavlja unošenje u zemljište  zelenih biljaka radi đubrenja.Sideracija je jedan od najdelotvornijih načina za održavanje i povećanje plodnosti zemljišta.Cilj zelenišnog đubrenja je poboljšanje strukture zemljišta povećanjem sadržaja organske materije,kao i popravka fizičkih, hemijskih i bioloških osobina zemljišta.Sideracijom se štiti zemljište  od erozije, a sprečava se i  ispiranje hraniva tokom jeseni i zime u dublje slojeve zemljišta.Usevi koji se koriste u svrhu zelenišnog đubrenja posebno povoljan uticaj imaju na teškim zemljištima jer duboko razvijen korenov sistem siderata omogućava popravku strukture zemljišta i vodnog režima ovih zemljišta.

Usevi za zelenišno đubrenje obično se seju kao naknadni i postrni usevi, nakon žetve strnih žita, te se zaoravaju u jesen ili u proleće, u zavisnosti od vremena setve narednog useva.Brojni usevi mogu se koristiti za zelenišno đubrenje,ali najvažnije osobine ovih useva su da brzo rastu i stvaraju veliku količinu organske materije.Biljke siderati treba da brzo stvore 20-30 t/ha nadzemne i 3-5 t/ha korenske mase,da imaju sposobnost usvajanja atmosferskog azota,da imaju snažan korenov sistem, da su skromne u pogledu ishrane i zemljišta, te da imaju seme visoke klijavosti.Glavni siderati su leguminoze,a najbolji rezultati dobijaju se kombinacijom leguminoznih i neleguminoznih vrsta.Leguminoze koje se koriste za zelenišno đubrenje su lupine,grahorice, crvena i bela detelina, grašak, stočni bob i druge.Najčešće gajene neleguminozne vrste u svrhu zelenišnog đubrenja su repice, ogrštice,uljana rotkva,raž,ječam,ovas,bela i crna slačica.Zelenišnim đubrenjem se smatra i zaoravanje lucerišta i deteliništa ,kao i zaoravanje nadzemnih biljnih ostataka proizvedenih na drugom mestu.Koji ce se usev koristiti za sideraciju veoma zavisi od podneblja.Radi dobrog prožimanja zemljišta korenovim sistemom siderata često se gaje i združeni usevi ili smeše više vrsta čiji se korenovi razvijaju na različitim dubinama.

Biljke za zelenišno đubrenje treba zaoravati kada su zelene,sočne i imaju najveću masu, jer se tada najlakše razlažu,a najlakše se i zaoravaju.Najčešće se zaoravanje vrši  u cvetanju ili u vreme zametanja plodova.U kasnijim fazama razvoja siderata mineralizacija je sporija zbog većeg sadržaja celuloze i lignina u biljnom tkivu.

Zaoravanje biljaka za zelenišno đubrenje obavlja se u jesen, obično tri do četiri nedelje pre setve ozimog useva, ili u kasnu jesen i rano proleće ako su u pitanju siderati za površine na kojima se planira setva jarih useva.Siderate ne treba zaoravati vremenski ni blizu, ali ni daleko od vremena setve planiranog useva.U prvom slučaju razlaganje može nepovoljno delovati na klijanje i rast narednog useva,u drugom slučaju može doći do ispiranja nitrata koji se dobijaju razlaganjem.Nakon zaoravanja počinje razlaganje siderata radom zemljišnih mikroorganizama.Organska materija siderata brzo se razgrađuje, pa nastala količina humusa nije velika.Na teškim zemljištima siderati se unose u jesen,a na lakim u proleće.Unošenjem veće mase u zemljište produžava se delovanje ovakvog đubrenja,a dublje unešeni siderati zbog anaerobnih uslova se duže razgrađuju.Razgradnja se može usporiti dodatnim zaoravanjem slame i treseta, a može se ubrzati dodavanjem stajnjaka.