Kukuruz kokičar

Pojava kukuruza kokičara datira od 2500. godina pre n.e. i smatra se najstarijim tipom kukuruza. Sigurno je da su kokice, kao najstarija snack hrana, korišćene i znatno pre Kolumbovog otkrića Amerike. U arheološkim nalazištima iz grobnica naroda Maja, Inka i drugih, nađeni su mnogi dokazi o tome, a posebno o tome svedoče nađeni sudovi za kokanje. Danas su kukuruzne kokice postale još popularnije. Bez obzira što je registrovan veliki broj slobodno oprašujućih sorata kokičara, samo je nekoliko imalo komercijalni značaj. Ostale su postojale samo kao sinonimi i varijacije glavnih sorata hortikulturne namene.

Danas se razlikuju dva tipa ovog kukuruza. Pirinčari, sa oštrim vrhom zrna i biserci sa okruglom krunicom zrna. Sposobnost kokanja jednistveno je svojstvo po kome se kokičari razlikuju od ostalih tipova kukuruza. Mada svojstvo kokanja imaju i mnoge sorte tvrdnuca – pirinač, sirak, proso, pšenica i druge, niti ostvaruju takvu zapreminu, tj.randman kokanja, niti ukus i aromu koju ima kukuruz kokičar. Zbog ovih karakteristika i hranljivosti, kokičar se proširio u sve krajeve sveta.

Velikoj ekspanziji kokičara doprinelo je široko uvođenje mikrotalanih peći i pojava malih kućnih električnih aparata za pravljenje kokica, poboljšani hibrid kokičara, a isto tako i pojava raznih začina, zaslađivača i preliva koji se dodaju kokicama. Visoki porast potrošnje u domaćinstvu praćen je takođe velikom potrošnjom kokica kao hrane koja se prodaje u pakovima, na stadionima, pred pozorištem i bioskopima i na drugim prometnim mestima. Osim ovih oblika dominantne upotebe, kokičar se koristi još u većoj ili manjoj meri u industriji dečje i ostale hrane za ljude, povremeno i kao materijal za pakovanje umesto stiropora.

Kokičari su specijalni tipovi tvrdog zrna, selekcionisani na visok potencijal kokičavosti. Imaju malo zrno u odnosu na ostale tipove, ali skoro bez brašnavog endosperma. Ispitana su dva ZP hibrida sa sledećim karakteristikama u tabeli broj 1.

Tabela 1. Karakteristike zrna hibrida kokičara

Rezultati ove analize u saglasnosti su sa tipičnim hemijskim sastavom za kokičar po sadržaju proteina, masti, celuloze, pepela, ali se razlikuju po sadržaju skroba.

Johnson pokazuje da kokičar sadrži oko 9,5 % šećera od suve materije, a samo 62 % skroba. Kako mi nismo određivali ukupi šećer, to treba računati da je on sadržan u okviru skroba. Iz navedene analize hemijskog sastava proizilazi da se kokičar, sem u odnosu na sadržaj šećera, ne razlikuje bitno od ostalih vrsta kukuruza.

Ukus i hranljiva vrednost kokice poističe od u vodi rastvorlljivih hranljivih materija, čija je količina 3-4 puta veća od sirovog nekokanog zrna. Ova promena nastaje transformacijom skroba u toku kokanja u šećere i dekstrin. Ndalje, vrednost se poboljšava sadržajima koji postoje u klici poznatoj po ukusu i arominakon zagrevanja, a zatim od soli, začina i zaslađivača koji takođe doprinose ukusu i aromi. Pripremljene kokice su vrlo hranljiv i sit proizvod koji sadrži hranljive materije u količinama, koje su prikazane na tabeli broj 2.

Tabela 2. Hemijski sastav kokica