Đubrenje šljiva

Đubrenje predstavlja jednu od osnovnih agrotehničkih mera u savremenoj proizvodnji šljiva  s ciljem povećanja prinosa i poboljšanja kvaliteta plodova, kao i popravku hemijskih, fizičkih i bioloških osobina zemljišta. Za svoju ishranu, šljive najviše koriste N, P, K, Ca i Mg, a u malim količinama i ostale biogene elemente. Simptomi nedostatka biogenih elemenata mogu jasno da ukažu na nedostatak jednog ili više elemenata.Đubriva koja se koriste u proizvodnji šljiva mogu da se podele na organska, mineralna, folijarna i mikrobiološka đubriva. Od organskih đubriva najčešće su u upotrebi stajnjak, humus-glistenjak i zelenišno đubrivo, dok, u manjoj meri se koriste kompost, treset i razblažena osoka. Mineralna đubriva sadrže jedan ili više biogenih elemenata, od kojih su najznačajnija azotna, fosforna i kalijumova đubriva. Folijarna đubriva se koriste u prihranjivanju, u slučajevima, kada druga đubriva zbog nepovoljnih ekoloških činilaca nisu dostupna voćkama u periodu od početka listanja do četvrte nedelje cvetanja. Folijarno đubrenje šljiva po pravilu se kombinuju sa prskanjem protiv prouzrokovača bolesti i štetočina. Kada je u pitanju vreme primene đubriva, treba imati u vidu, da se stajnjak, kompost, kalijumova, kalcijumova i kompleksna đubriva rasturaju u jesen ili tokom zime, odnosno, pre zimske obrade dok zelenišno đubrivo  ili tokom jeseni ili rano u proleće, da nebi došlo do potrošnje hranljivih supstanci i vode između šljiva i pokrovnih kultura.